Првобитно објављено у среду, 2. јуна 2010. у 3:30 на немачком на ввв.летзтерцоунтдовн.орг
Проучавајући Божији сат у Ориону схватили смо како је Бог водио и сачувао своју цркву у протеклих 166 година њеног путовања на небо, али смо такође сазнали о огромним искушењима кроз која је морала да прође и како су та искушења нанела све гора оштећења црквеном броду. Огромни гребени стајали су против чамца: Први светски рат 1914. године који је поделио цркву на два дела, а затим нацистички режим који је десет година, почев од 1936. године, изазвао даље пресејање унутар цркве. Све нам то данас показује да је већа вероватноћа да ће црква адвентиста седмог дана заузети став према светским владарима у временима кризе. Бог је обележио 1986. годину у историји своје цркве, али многи то нису могли одмах да препознају јер је толико лажних учења већ било превише продрло у цркву да би сви њени чланови имали потпуно јасан суд. Црква адвентиста седмог дана је достигла тачку где је чак приступила папству са даровима и на крају почела да јавно и званично учествује у светским екуменским догађајима. Ко би могао да замисли да ће једина „строго протестантска црква“ клекнути заједно са папом да се моли за светски мир, који по Библији никада неће постојати, а чак и сам говор о таквом миру најављује уништење човечанства?
Јер када ће рећи, Мир и сигурност; тада на њих долази изненадна пропаст, као труд на жену која има дете; и неће побећи. (1. Солуњанима 5:3)
Стога се морамо запитати како је до овога могло доћи? Дошло је до раскола у цркви 1914. због питања да ли хришћанин може да учествује у рату или не, и колико далеко се може прекршити субота у таквој ситуацији, а било је чак и издаје коју су неки црквени поглавари у Немачкој починили према браћи током година под нацистичким режимом — сви ови ужасни акти још увек нису били довољна тачка да се црква каже да „папани“ каже да на светској сцени како је то Исус изразио. То је у поруци четвртој цркви, Тијатири, која се поклапа са почетком четвртог печата из 1986. године и гласи:
Ипак, имам неколико ствари против тебе, јер трпиш ту жену Језавељу [римска црква], која себе назива пророчицом [Ватикан], да учим и да заводим слуге своје да чинити блуд, и да једу идолске жртве. И дао сам јој простора [првих шест маршева око Јерихона, види Историја се понавља] да се покаје због свог блуда; и није се покајала. Ево, ја ћу је бацити у постељу, и оне који с њом чине прељубу у велику невољу [време невоље], осим што се кају за своја дела. И убићу њену децу смрћу [7 зала]; и знаће све цркве да сам ја онај који испитује узде и срца; и даћу сваком од вас по делима вашим [Други долазак Исуса]. (Откривење 2: 20-23)
Црква никада није потпуно одустала од суботе упркос преступима лидера 18 европских земаља током печата 1914. и 1936. Лидери немачке и аустријске цркве су се чак и званично извинили у мају 2005. што је црква подржавала нацистички режим током ратних година Другог светског рата и што је учествовала у прогону Јевреја кроз њихов прогон.Архива АдвентистРевиев.орг 2005):
Црквене вође кажу „Жао нам је“
Немачка и аустријска црква се извињавају због холокаустаМАРК А. КЕЛЛНЕР, помоћник директора за вести и информације Одељења за комуникације Генералне конференције
Указујући на шездесету годишњицу завршетка Другог светског рата, вође адвентистичких цркава у Немачкој и Аустрији објавили су декларацију у којој кажу да „дубоко жале“ за било какво учешће или подршку нацистичким активностима током рата. Црквена тела „искрено признају“ неуспех у „следовању нашег Господа“ не штитећи Јевреје и друге од геноцида из тог доба, надалеко познатог као Холокауст. Милиони људи су страдали од ратних злочина, укључујући више од 6 милиона Јевреја који су истребљени у нацистичким прогонима током 12-годишњег периода од 1933. до 1945. године.
Декларација је првобитно објављена у мајском издању Адвент-Ецхо, месечног црквеног часописа на немачком језику, а појавиће се и у другим немачким публикацијама, рекао је Гинтер Машел, председник Конференције Јужне Немачке и један од три потписника изјаве.
Копија изјаве достављена је Јад Вашему, Управи за сећање на мученике и хероје холокауста у Израелу, додао је Ролф Пелер, бивши председник црквене области Северне Немачке, који је сада теолошки саветник тог региона и учествовао је у изради декларације.
„Дубоко жалимо што карактер националсоцијалистичке диктатуре није уочен на време и довољно јасно, а безбожна природа [нацистичке] идеологије није јасно идентификована“, наводи се у саопштењу, преведеном са немачког. Црква каже да такође жали „што у неким нашим публикацијама . . . пронађени су чланци који величају Адолфа Хитлера и слажу се са идеологијом антисемитизма на начин који је из данашње [перспективе] невероватан.”
Црквене вође су такође изразиле жаљење што су „наши народи постали повезани са расним фанатизмом уништавајући животе и слободу 6 милиона Јевреја и представника мањина у целој Европи“ и „што многи адвентисти нису делили потребе и патње својих јеврејских суграђана“.
Највеће жаљење, наводи се у изјави, било је то што су немачке и аустријске адвентистичке скупштине „искључиле, одвојиле и напустиле [чланове цркве који су били] . . . јеврејског порекла сами себи тако да су предати у затвор, прогонство или смрт.”
Према разним расним декретима, неке адвентистичке скупштине су протерале припаднике јеврејског порекла. Једног, Макс-Израел Манка, нацисти су сместили у два концентрациона логора и преживео је и вратио се у своју цркву после рата. Рекао је да не жели да се понаша према својој конгрегацији на начин на који се према њему поступало, каже Данијел Хајнц, црквени архивиста на Адвентистичком универзитету Фриденсау који је проучавао адвентистичке активности током националсоцијалистичке ере.
Заједно са Машелом, други лидери који су потписали изјаву били су Клаус-Јирген ван Трик, председник Севернонемачке Уније, и Херберт Бругер, председник Адвентистичке цркве у Аустрији. Похлер и Јоханес Хартлап, црквени историчар у Фридензауу, саставили су изјаву на којој се декларација заснива. Све три географске црквене области гласале су за одобрење текста, рекао је Пелер.
У саопштењу њих тројица тврде да „послушност коју дугујемо државним властима не води одустајању од библијских убеђења и вредности“. Рекли су да, иако само Бог може да суди о поступцима претходних генерација, „међутим, у наше време желимо да заузмемо одлучан став за право и правду – према свим људима“.
Бругер је у телефонском интервјуу рекао: „Чланови наше цркве су заиста ценили објављивање овог документа. Нису примљене никакве индикације о реакцији аустријске јеврејске заједнице, али Бругер је рекао да Адвентистичка црква није толико позната у Аустрији као неки други покрети.
Упитан како би црква која сматра да је суботе једно од својих основних веровања могла да напусти јеврејске светкове суботе у време прогона, Бругер је сугерисао да су до те стратегије можда довели политички, а не теолошки разлози.
Током Првог светског рата део немачке адвентистичке цркве се одвојио, противећи се било каквој војној служби. То је довело до тога да су националсоцијалисти 1936. забранили такозвани „Реформски покрет“ током свог времена на власти. Бругер је рекао да је забринутост због нацистичког затварања главних адвентистичких цркава можда оптерећивала лидере у тој ери.
„Мислим да су се у то време званични лидери наше цркве плашили да изгубе контролу над црквом и да изгубе цркву јер су политичке власти већ . . . [збунио] нашу цркву са Реформским покретом“, објаснио је он. „Мислим да су се наши лидери плашили да изгубе званично признање наше цркве, па стога можда нису били [толико верни] нашим веровањима колико би било потребно.
Главна црква адвентиста седмог дана у Немачкој такође је била накратко забрањена под нацистима, примећује Пелер. Брзи преокрет од стране режима довео је до олакшања међу адвентистима, али и до нивоа сарадње са владом који је био нездрав.
„Не само да смо ћутали, већ смо објављивали и ствари које никада нисмо смели да објавимо. Објавили смо антисемитске идеје које, из наше перспективе, заправо нису биле потребне“, рекао је Пелер у телефонском интервјуу.
„Морали смо да схватимо да једна погрешна изјава, један погрешан потез неке особе значи да може да заврши у концентрационом логору“, рекао је Пелер о тој ери. „[То је био] разлог зашто смо искључили и искључили адвентисте јеврејског порекла из наше средине: да локална црква ово није урадила, [нацисти] би затворили цркву, одвели старешину у затвор, а то би значило да би цела црква била забрањена.
Док су неки европски адвентисти заузели храбре ставове да заштите Јевреје, други су ишли делимично због бриге за своје породице и цркве. Појединцу би било довољно тешко да допре до Јевреја, објаснио је Пелер, али ризиковати животе оних у скупштини био је додатни терет. Такав опрез се чак одразио и на номенклатуру коју користе немачки адвентисти, рекао је он.
Данијел Хајнц, директор црквених архива на Адвентистичком универзитету у Фридензауу у Немачкој, рекао је да је његово истраживање прича о адвентистима који су помагали Јеврејима током рата довело до његовог открића оних који су се понашали мање часно.
Отпор нацистичкој политици, као и саосећајни, али храбри одговор многих хришћана, међу којима су и адвентисти седмог дана, да заштите животе оних који су под нацистичким прогоном, документовани су широм Европе, укључујући Пољску, Мађарску, Холандију и Данску.
„Пронашао сам неке веома импресивне приче о адвентистима који су помагали Јеврејима у Трећем Рајху, ризикујући своје животе, а нашао сам супротно“, рекао је Хајнц. Међу осталим члановима цркве, једна летонска адвентистичка породица примила је Јеврејина, сакрила га током рата и преживела. Избеглица је по завршетку рата постао адвентистички верник и црквени пастор.
Према Мачелу, „Шездесет година после Другог светског рата је касно – али ми смо то видели као последњу шансу за декларацију“.
Млади одрасли чланови цркве су позитивно реаговали на изразе забринутости и скрушености у изјави.
„Да понизно откријемо своје грехе и неуспехе је најважнија ствар коју Бог жели да урадимо“, рекла је Сара Гелер, 25. „И иако је већ прошло 60 година, мислим да је било неопходно да ми као Црква [Адвентиста седмог дана] заузмемо став о Другом светском рату.“ Она је додала: „Наша је дужност као хришћана да штитимо и помажемо оне који су слаби, беспомоћни и у невољи.
Рекао је Џон Грац, директор за односе са јавношћу и верске слободе при Адвентистичком светском штабу: „За оне који верују у Божју љубав према сваком члану људске породице, против било које врсте дискриминације засноване на раси, религији или полу, ова декларација коју је написала генерација која није имала никакву одговорност у холокаусту и рату ће представљати одговорност и охрабрити своје родитеље као велику одговорност и подржаваће земљу.
Тужно је што се оригинално писмо извињења недостаје било какво признање да се Црква адвентиста седмог дана у тим годинама Првог и Другог светског рата понашала према сопственој браћи и сестрама баш као што је поступала са јеврејском браћом, када су хтели да држе суботу под било којим околностима и избегну кршење заповести “Не убиј”. Оригинална изјава извињења гласи:
...да суграђани јеврејског порекла били маргинализовани и искључени од стране нас, препуштени сами себи, па су стога испоручени у затвор, изгнанство или смрт.
Боли читати таква половична извињења када с друге стране читамо приче о лојалним адвентистима који су умрли за своју веру, као што ћемо ускоро морати да учинимо када нам дође последње суђење недељног закона. Док се Црква адвентиста седмог дана корумпирала са нацистичким режимом 1936. године, реформаторска црква је била забрањена, а њени чланови морали су да носе свој крст. Два примера могу представљати стотине верних адвентиста Реформацијског покрета, који су умрли у затворима и концентрационим логорима нациста, а да их њихова „велика браћа“ нису ни споменула.
Хајде да прочитамо последња два писма Реформационог адвентиста Густав Псирембел написао својој жени:
Берлин НВ40, 12. март 1940
драги . . .
Мир Господњи с вама!
Искористио бих ову прилику да вам напишем неколико редова, јер сваки нови дан који сване може бити последњи за мене. . . . Дакле, нећемо попустити у часу одлуке, јер је то прави пут и истина. То је Његово дело, и Он неће дозволити да пропадне. Веома је жалосно што многи наши суверници [у трострукој поруци] скрену са правог пута, напусте нашег Вођу и заставу, отпале од Њега, почну да сумњају у Његову божанску љубав и вођство, и тако Га тугују.
Једног дана ће се горко кајати и признати своју грешку, али тада ће можда заувек бити касно и неће бити помоћи ни спаса. Они не схватају да издају оне који се чврсто држе Бога и да своју битку чине неизрециво тешком. Када се случај као што је мој појави пред ратним судом, [официри] кажу: „Сви други [адвентисти] су уверени да врше своју дужност без кршења своје савести и без кршења Божијих заповести; зашто не можеш и ти да урадиш исто?” Веома, веома је тешко у таквом случају бранити истину, објаснити свој став надлежнима и рећи да не можемо другачије. Још један приговор ми је дошао због моје „непоучности“ и „тврдоглавости“.
Ови [покорни верници], посебно министри, успели су да преваре народ. Кроз своје лажно представљање истине, они нас приказују као злочинце и кажу да смо преварени. Не задовољавајући се тиме што избегавају сукобе и покушавају да пронађу начин да заобиђу тешкоће, они такође покушавају да оправдају своје погрешне поступке кроз изјаве и примере из Светог писма који уопште нису релевантни. То сам видео у дугачком писму од седам страница од једног министра који је користио аргументе који су наводно потврђени Сведочанствима. Али све ово не би требало да нас поколеба. Истина остаје истина, а оно што је исправно остаће исправно; а будућност ће открити на којој страни се може наћи. . . .
У вери да ће бити поновног окупљања, сада ћу затворити. Господ с вама. Примите моје бројне срдачне поздраве и пољупце од дубоко вољеног тате.
Срдачан поздрав свима који увек мисле на мене.
Твој Густав.
Берлин НВ 40, 29. март 1940
драги . . .
Поздрав са 2 Кор. 4:16–18.
Због чега се не онесвестимо; али иако наш спољашњи човек пропада, унутрашњи се обнавља из дана у дан. Јер наша лака невоља, која је само за тренутак, чини за нас далеко већу и вечнију тежину славе; Док не гледамо на оно што се види, него на оно што се не види: јер ствари које се виде су временске; али ствари које се не виде су вечне.
Управо сам сазнао да сутра, 30., у 5 сати ујутро треба да будем стрељан. Још једном сам имао прилику да се ојачам Речју Божијом за ово последње путовање. Нови завет ми је донео да га прочитам. (Али сам добио мање хране за јело.) Овде су порције хлеба много мање, и генерално је све много строже него у Плоецензееу; али све сам поднео радо и стрпљиво, јер знам за кога све ово радим и нисам ни први ни једини коме је додељено оволико. Господ каже: Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. 'Подигните своје главе, јер се ваше избављење приближава.' Ове речи и драгоцена обећања нас држе у нашој тешкој, али дивној борби. Господ је обећао своју моћ и заштиту, а такође је спреман да је подари својој деци када им затреба. То сам искусио у свим годинама своје борбе до овог часа. Нека је хвала и слављен Господ! Очувао ме је здравом душом и телом и дао ми своју радост и љубав у богатој мери. Неће ме оставити у последњи час. Нећемо бити тужни, већ срећни и сматраћемо привилегијом да патимо и умремо за Њега. 'Буди веран до смрти, и даћу ти венац живота.'
Он је обећао, а ја ћу са вером у ову моћ и спасење отићи из овог живота у нади, драги моји, да ћемо се поново видети у Његовом царству, да ћемо заувек бити са Оним који нас је волео до смрти и који је увек имао добре намере према нама. Тамо ћемо живети у неометаној и неодвојивој срећи и миру за којим смо овде толико чезнули. Бићемо такви да сањамо и тешко да ћемо моћи да схватимо срећу која ће бити део нас грешних, недостојних створења, који смо заслужили смрт и казну. Каква је драгоцена привилегија знати и веровати у све ово. А ти, драга мама, не дозвољаваш да ти се икада одузме ово драгоцено благо; уздајте се у Господа у свим околностима вашег живота, и Он ће бити уз вас и никада вас неће оставити; превазићи бол и завршити трку; будите утешени и расположени. „Не бих се одрекао ове вере за цео свет. Онај ко воли Христа никада Га не може напустити. Господ ће дати успех свој својој деци која се труде да држе Његове заповести. Такође ће вам бити утеха што ћу бити мртав пре него што будем сахрањен, а нећу бити жив сахрањен. Надам се да ће те Господ подржати. Нека вас благослови и чува; нека вас заштити и благодат Своју и да вам подари свој мир! Ово је моја последња жеља и молитва. Амин.
Још једном, и последњи пут, веома срдачни поздрав од вашег драгог тате. Срдачан поздрав и мајци и својој драгој браћи и сестрама у вери, као и свим нашим рођацима и са ваше и са моје стране.
Густав Псирембел.” —И следите њихову веру!, стр. 10–13.
А ово је последње писмо аустријског адвентисте реформационог покрета и приговарача савести Антон Бруггер својој вереници Јестири коју је писао из затвора Бранденбург-Герт 3. фебруара 1943:
Моја драга Естер, цењено благо!
Нажалост, није нам дозвољено да се поново видимо. Авај, како сам желео да још једном видим твоје љубазно лице и да проговорим неколико речи са тобом. Твоју дивну слику увек сам држао са собом. На полеђини моје Библије је твоја слика преда мном. Сада узмите Библију као успомену од мене. Надам се да сте примили и моје последње писмо. Када одеш мојој мајци, она ће ти дати ова писма.
Никада не бисмо помислили да смо се последњи пут видели у Нидерродену. Ипак, увек сам имао извесно осећање да ће доћи велики, тешки тест, али не бих вам то причао да вас не бих уплашио. Сада је управо оно чега сам се тако дуго плашио и за које сам очекивао да ће се остварити, заправо постало стварност. О, како бих радо живео да радим и да чиним добро другима. Како би било лепо, претпостављам, радити заједно са вама у чињењу добра. Није могло бити савршеније среће за мене од ове.
Посебно је болна помисао на сву тугу моје драге, добре Мајке. Ох, молим те, добро пази на њу и утеши је. Авај, драга Естер, знам да ће и тебе веома тешко погодити. Али не плаши се и теши се у Господу. И ову тужну судбину морамо стрпљиво узети из руке Господње. Он зна зашто је све ово дозволио. Нема другог начина да бирам, јер ми је немогуће, по уверењу своје вере, да учествујем у рату. Могао бих бити слободан само ако бих се обавезао да ћу безрезервно извршавати сваку заповест власти, а то не могу да учиним а да не дођем у сукоб са својом савешћу. Ја ћу, дакле, радије добити смртну казну, која ће бити извршена данас, 3. фебруара 1943. године, у 6 сати увече. Иако је тешко, Господ ће се смиловати на мене и помоћи ће ми до краја. Пошто је жеља наших срца да будемо уједињени овде на земљи сада онемогућена овом тужном ствари, једноставно ћемо се тешити драгоценом надом да ћемо се поново видети од Господа. Уздам се у милост и милост Спаситеља, да ће ме прихватити и милостиво опростити моје грехе. Будите и ви верни Господу Исусу и волите га и служите му свом снагом. Не плаши се и теши се. После Господњег доласка нико нас више неће раставити, и никаква патња и бол тада не могу да нас сруче. „Поздравите све драге од мене. Моје срце је увек било уз њих. Искрено поздрављам ваше драге родитеље и вашег драгог брата. . . .
Радо бих био сахрањен у земљи, али сви су овде спаљени на крематоријуму. Већ сам тражио од своје мајке да тражи дозволу да сахраним урну са мојим пепелом у Салцбургу; то је најбоље место. Надам се да нисам живео узалуд.
Сада, драга, љубљена моја, нека Господ благослови тебе и све твоје драге, и заштити и милостиво те помогне да се поново видимо заувек поред Њега у Његовом славном царству мира. Волим те пуно до краја.
Збогом, драга, ауф ВИЕДЕРСЕХЕН!
Ваш Антон.” —И следите њихову веру!, стр. 49–51.
Након што сам прочитао ова сведочанства у књизи „Историја реформског покрета адвентиста седмог дана“, могао сам да разумем зашто је Бог поставио Ориона на небо. Желео је да се увери да ови мученици не буду заборављени, и хтео је да покаже колико воли оне који живе и умиру за Њега и Његову ствар. Не, драги Антоне Бругер и драги Густав Псирембел, нисте узалуд живели, а нисте ни умрли! За вас и ваше састрадалнике наш Господ је подигао посебан споменик: две звезде Ориона посвећене су вама – свима који су погинули у оба светска рата за своју веру и оданост заповестима Божијим попут оних који су дали своје животе у претходним прогонима првог круга првих шест печата. Ваша сведочанства неће бити изгубљена; сви који данас прочитају овај чланак и разумеју Орионову поруку биће веома задовољни што ће вас поново срести на небу са Исусом након што прођу кроз своја предстојећа искушења. Препоручио бих свима да прочитају поглавље са овим сведочанствима у поменутој књизи. Може се преузети OVDE.
Зар не би било прикладно тражити помирење између три адвентистичке цркве због ових сведока за Исуса, будући да сам Бог са читавим сазвежђем звезда указује да није заборавио грехе свог народа? (Три различите адвентистичке цркве су: Црква адвентиста седмог дана, Реформски покрет адвентиста седмог дана и Међународно мисионарско друштво.) Гледајући у лица ове понизне и праштајуће браће која никада нису замерили својим ближњима који су их издали, и попут правих хришћана чак су тражили да се Исус поново врати у Цркву да им Бог и даље опрости да им Бог и даље жели да им опрости— вера?
Ако су реформацијске цркве наследници ових хероја вере који су прихватили Исусов савет да увек опросте ако желимо да нам буде опроштено, да ли им је онда дозвољено да негују огорченост према – и одбојност према – својој браћи из велике Цркве адвентиста седмог дана? Пошто су склони грешкама и греху као и сва друга људска бића, да ли им је дозвољено да мисле да су супериорни и да сматрају да су чланови велике цркве изгубљени? То сам морао искусити од пастора и вођа Покрета за реформу адвентиста седмог дана у Јужној Америци. Не, то није био дух ових верних Христових следбеника, нити је дух оних који ће бити запечаћени. Још мање је дух оних који ће ускоро бити међу 144,000. Имајте на уму да говорим о неким вођама Покрета за реформу адвентиста седмог дана које лично познајем; међу њима има и много дивних хришћана који не негују исти дух.
Исус је јасно рекао да ће само они који траже мир и јединство у цркви бити спасени. Недавно ме је високи вођа Адвентистичке цркве седмог дана у Немачкој јавно назвао „великим сепаратистом“. Реформске цркве су ми такође дале титулу „велики јеретик“. Моја једина брига је да испуним мисију коју ми је Бог дао и да пренесем знање које ми је поверио преко свог Светог Духа за Његове организоване цркве. Моја једина тврдња је да сам препознао Орион и стално понављам да не тврдим да су моје интерпретације 100% тачне. Ове студије су обезбеђене да подстакну самостално учење. Интернет је пун сајтова који говоре шта се дешавало у Орионовим годинама 1844, 1846, 1914, 1936. и 1986. Опет кажем: тестирајте све и чувајте оно што је добро!
Реакције челника су тако јадне! Једна организована црква се тако мрско супротставља другој! Орион показује грехе куће Јаковљеве, Његовог народа, али такође показује да их Бог није напустио. Како можемо очекивати да ће се поновно уједињење на крају десити ако нико није вољан да мало одступи од свог фиксног положаја? Сви причају о просејавању! Да, почело је давно као што је Елен Г. Вајт изјавила. Просејавање је већ почело у њено време, али пресејање није било само цепање две цркве 1914. и поновно цепање Реформске цркве 1951. Да, те догађаје је Бог у Ориону означио као негативне догађаје, али нису сами догађаји ти који узрокују пресејање. То су доктрине које стоје иза тих датума и догађаја. Просијавање је почело кроз лажне доктрине и кулминираће коначним потресањем које ће доћи кроз недељне законе. Ускоро ће се људи из свих адвентистичких организација — као и неадвентисти — окупити кроз Орионову поруку. Како схвате Божју поруку, они ће примити Светог Духа и формирати 144,000. Они ће разумети које су лажне доктрине које су изазвале просијавање и кориговаће своје ставове, ако је потребно, према учењу које је показао Орион. Овај и наредни чланци се баве „престолним линијама“ Ориона, који указују на препреке које постоје између цркава и многих изданака. Чланци ће показати шта је Божја воља и права доктрина, коју треба да прихватимо управо сада у свој својој слави. Бог не оставља ништа у мраку, а свако ко прочита остатак ове серије чланака о „Линијама престола“ такође ће сијати као светло на тамном месту.
Морао сам да се насмејем када сам недавно проучавао лекције суботне школе из Покрета за реформу адвентиста седмог дана за друго и треће тромесечје 2010. Било је очигледно да су намерно изабрали теме које су се односиле на поруку Ориона и покушале да чврсто уземе своје чланове поновним објављивањем и понављањем добро познатог светла о тој теми. Они су то урадили да би их обесхрабрили да верују у било какво даље откривење Бога са Ориона. Волим ову суботну школу квартално јер је строго заснована на списима Елен Г. Вајт. У томе нема ничег непотребног; има само питања и цитате Елен Г. Вајт која даје одговоре. Теолошки прегледи, као на часовима суботне школе у цркви адвентиста седмог дана, срећно су одсутни. У ова два квартала пронашао сам невероватно мноштво материјала који се савршено уклапао у моје чланке. Оно је на посебан начин потврдило поруку Ориона иако су браћа имала намеру да је оповргну. Нисам могао да нађем ни један ред од два квартала суботних школа, па чак ни један цитат Елен Г. Вајт који је у супротности са поруком Ориона. Порука Ориона је у савршеном складу са свим основним адвентистичким доктринама и потпуно се слаже са свим учењима Библије и Духа пророштва.
Орион показује грешке које је црква—заправо целе Божје организоване цркве адвентиста седмог дана (укључујући и изданке)—починила од 1844. Ако би све цркве дошле до признања и покајања за своје грехе преко Ориона, тада би се прочишћена црква Божија појавила без потребе за новим пронађеним. Порука Ориона није позивна порука или порука одвајања од било које цркве адвентиста седмог дана. То је порука јединства вере, јер нас Исус учи како се гледишта која раздвајају појављују у светлу Његове воље и шта представља лажну или праву доктрину у Његовим очима. Видећемо да се Бог обраћа свим учењима која поделе у Ориону. Биће шок за многе лидере када сазнају да су неговали лажне ставове и да ће морати да се промене ако не желе да примају пошасти. Да ли ће они бити довољно понизни да прихвате Исусово исправљање?
Све реформске цркве готово непомично верују да су оне једина права црква и да се шира црквена заједница у потпуности развила у Вавилон и да више не добија ни Божије благослове ни одобрење. Ако је то био случај, зашто се онда Бог труди да настави са историјом велике цркве адвентиста седмог дана у Ориону? Година 1986, четврта црква и четврти печат, углавном је историја велике цркве адвентиста седмог дана. Орион показује да цркве постоје паралелно. Поново прочитајте писма црквама; увек су назначене две групе. Реформске цркве су то, наравно, брзо препознале када сам им проследио прву студију Орионовог сата у јануару. Схватили су да сат јасно показује да велика црква адвентиста седмог дана није у потпуности искључена из Божије милости и доводи у питање њихов наводни монопол на положај једине истинске цркве Божије од 1914. или 1951. Из тог разлога, Орионску поруку су Генералне конференције одмах одбациле и послале су им циркуларне црквене структуре у своју прошлост. порука Ориона. Знам то из свог личног искуства са Реформским покретом адвентиста седмог дана, али на основу неколико е-маилова које сам добио, мислим да се иста ствар десила иу Међународном мисионарском друштву.
С друге стране, велика црква адвентиста седмог дана се, наравно, стиди својих грешака и не жели да оне изађу на видело. Стога је Генерална конференција такође морала да оцени да се порука Ориона у потпуности састоји од лажне доктрине и јереси. Они такође препознају да у Ориону има више него што сам до сада објавио (у првој верзији студије Орион). Оне вође, који припадају непријатељском табору, добро знају да Орионска порука доноси вести са севера (престо Божији) и са истока (где је и сам Орион) према Данилу 11:44. Мучи њих и њихову главу, папу, представника сотоне на земљи, баш као што стих каже:
Али вести са истока и са севера узнемириће га, зато ће изаћи с великим гневом да уништи и потпуно уништи многе. (Данило 11:44)
Сви знамо да ће ове „вести“, или поруке, са истока и севера довести до гласног вапаја који је такође описан у овом стиху. Дух Свети ће нас водити у сву истину. Неће више бити спора око верских питања, нема расправе о одређеним контроверзним доктринама које постоје годинама, јер нам сам Бог у Ориону показује целу истину. Чим се црква уједини под целом истином, заборављајући све границе између неколико организованих цркава и група изданака, доћи ће време да Сатана задрхти. Ово га уплаши до сржи јер он тачно зна шта пише у Ориону: Одговори на све спорове у црквама... цела истина. Он зна да ће бити 144,000 који ће се ујединити у цркви у Филаделфији. У њему ће владати право јединство вере за које се Исус молио у Јовану 17. Следећи чланци ће ужаснути Сатану јер он препознаје чињеницу да је Божји Дух почео да делује у некима. Хиљадама година Сатана је знао да ће се то на крају догодити! Он је наредио да се пирамиде у Гизи изграде у тачном распореду звезда Ориона. Посветио их је обожавању сунца јер је знао да ће истинска Божија светиња, или њен симбол, право и право сазвежђе Орион на небу, једног дана носити посебну поруку. Знао је да ће то идентификовати Божји народ током истражне пресуде и да ће им показати истину о контроверзним питањима која до сада нису била јасно схваћена из Библије и која су изазвала трајне поделе међу адвентским људима. Сатана је тако наредио пирамиде да би практично сви натерали да мисле да је порука Ориона фалсификат и лажна доктрина.
Сатана је упозорио своје слуге, који су се већ инфилтрирали у све цркве и групе изданака: „Чувајте се Орионске поруке. Не смете дозволити члановима да ово проучавају!“ Стога, особа чује „лидере“ свуда како говоре ствари попут „Не губите време петљајући се са тим Орионовим глупостима. То је само губљење времена!” Где ће бити ти лидери када заиста дођу недељни закони и све се тачно поклопи са последња два датума на сату, 2012/2013 и 2014/2015? Неће ли они бити међу онима који траже да се камење обруши на њих и затрпа их?
Када би Орион само био препознат по ономе што заиста јесте: Божја коначна порука и позив да се уклоне све препреке за уједињење цркава адвентиста седмог дана. То је порука за цркве да се стиде својих прошлих грешака, да се покају за њих, такође да траже опроштај и да те грешке не понављају. Ако би то урадили, шта би спречило да се поново успостави јединство вере које је изгубљено на том путу од 1844. године, што би коначно довело до гласног вапаја?
У овој серији чланака „Линије престола“ открићемо још четири датума у Орионовом сату. Сваки од ових датума има посебну причу. Дуго сам и напорно радио са молитвом да прикупим чињенице које желим да вам изложим у овим чланцима. У неким случајевима сам морао да копам веома дубоко јер су многе ствари намерно замагљене и закопане. Сатана не жели да одређене ствари изађу на видело.
На почетку сам питао како је могуће да је црква адвентиста седмог дана, упркос одређеном степену исповедања и покајања, отишла даље путем све ближе везе са Римом. Исус говори тако оштре речи против цркве у Тијатири, чак је назива и прељубницом. Мора да се нешто догодило у 50 година између 1936. и 1986. што је промакло нашој пажњи. Исправно смо препознали период који је почео 1936. као Пергамску еру, одражавајући класичну Пергамску еру: компромитујућу цркву, која је постала искварена лажним доктринама и коначно се развила у паганизам, на крају у Тијатиру.
Хајде да поново прочитамо из библијског курса адвентиста седмог дана („Семинарио Ревелационес дел Апоцалипсис“), који сам већ поменуо у претходном чланку. Коментар на стихове из Откривења 2:12-17 каже:
И анђелу цркве у Пергаму напиши; Ово говори онај који има оштар мач са две оштрице; Знам дела твоја и где обитаваш, чак и где је седиште сатанино; и чврсто држиш име моје, и ниси се одрекао вере моје, чак ни у оне дане у којима је Антипа био мој верни мученик [верни реформациони адвентисти], који је побијен међу вама, где станује сатана [Европа, посебно Немачка 1936.]. Али имам нешто против тебе, јер тамо имаш оне који држе Валамову науку, који је научио Валака да баци камен спотицања пред синове Израиљеве, да једу идолима жртвоване и да блудују [световност, непоштовање здравствене поруке, стандарди облачења]. Тако и ти који држе доктрину Николаита [обожавање сунца, Деда Мраз, итд.], коју ствар мрзим. Покајте се; иначе ћу брзо доћи к теби и борићу се против њих мачем уста својих [Библија]. Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама; Ономе који победи даћу да једе од мане скривене, и даћу му бели камен, и на камену ново написано име, које нико не зна осим онога који га прима. (Откривење 2:12-17)
[Пергамос] обухвата четврти, пети и први део шестог века [у понављању периода након 1936. националсоцијализма, времена комунизма, хладног рата и коначно екуменског покрета]. Када је Сатана видео да не може да уништи цркву прогоном, покушао је да је поквари тако што је завео да направи компромис са владом [признати компромис са Хитлеровом владом, екуменизам и још много тога за читање у будућим чланцима], и тако су се непреобраћени незнабошци [нпр. језуити] инфилтрирали у цркву и допринели својим доктринама. Паганизам, који је ушао у цркву, повукао је из ње своју духовну снагу.
Знамо да нам Орион говори углавном о црквама адвентиста седмог дана и њиховој историји. Дакле, питање је: шта се тачно догодило у цркви адвентиста седмог дана да се она развије у екуменску цркву, или другим речима, у прељубницу? Да бисте прочитали више о томе зашто је црква која подржава екуменски покрет у отпадништву, упутио бих читаоца на чланак под насловом Екуменски адвентиста у категорији Ништа се није догодило?
Да ли је могуће да овај ужасан развој догађаја и даље постоји углавном због погрешног гледишта неких вођа током два светска рата, јер су те вође држале став да адвентисти могу учествовати у војној служби без кршења Божјих закона, како то тако жарко наглашавају реформациони адвентисти?
Мислим да није. Хајде да прочитамо недавно објављену изјаву од Адвентистички свет на ту тему, коју је написао дугогодишњи бивши председник глобалне цркве адвентиста седмог дана, Јан Паулсен:
Јасно размишљање о војној служби
Аутор: Јан Паулсен
По много чему ја сам дете Другог светског рата. Као дечак, видео сам ужасну девастацију тих година — уништене животе, смањене породице и преокрет у друштву великих размера. Моја породица се евакуисала на село, а пет година рата живели смо у стану за чување старе школске зграде. Учионице су претворене у спаваонице у којима је боравило више од 300 младих немачких војника.
Сећам се да сам једног дана пред крај рата питао своју мајку: „Зашто немачки војници плачу?“ Чуо сам их како јецају у својим собама. Моја мајка је одговорила: „Они су само млади дечаци. Недостаје им дом; недостају им маме и тате. Не разумеју зашто морају да буду овде у хладноћи северне Норвешке. Они не разумеју зашто морају да буду део свега овога.” Били су то младићи, лишени шансе да одрасту и доживе другачију младост.
Данас, више од 60 година удаљен од тог времена, свет је прошао кроз дубоке промене — политичке, економске и технолошке. Ипак, улога војске у животу многих нација, као иу транснационалним споровима широм света, и даље чврсто поставља пред нас важно морално и духовно питање: Како хришћанин — хришћанин адвентиста седмог дана — треба да се односи према војсци? А када смо суочени са избором да служимо у оружаним снагама — било као борац или у неком другом својству — који принципи треба да нас воде?
Основна начела
Свако од нас осећа снажно сродство — осећај солидарности — са својим народом и сопственом земљом. Наше грађанство у једној нацији изазива осећај лојалности, учешће и у борбама и у радостима људи међу којима живимо. Нема врлине у изолацији од наших заједница. Природно је осећати грађански понос, а здраво је учествовати у животу нације којој припадамо. Ипак, како би се овај осећај солидарности требао изразити када је у питању војска наше земље, када наша највећа дужност према Богу подиже тензије које није увек лако помирити?
Верујем да свака дискусија о овој теми мора почивати на две суштинске основе.
Прво, црква је позвана да буде недвосмислен глас принципа.
Рат, мир и учешће у војној служби нису морално неутрална питања. Свето писмо не ћути о овим стварима, а црква, како тумачи и изражава принципе Светог писма, мора бити глас моралног ауторитета и утицаја. Ово није „опциона“ одговорност – она коју можемо оставити по страни ако постане непријатно или се противи осећају већине. Ако ћутимо, не испуњавамо своју дужност према Богу и човечанству.
Друго, црква је Божији агент милости.
Када носите оружје, то имплицирате да сте спремни да га употребите да одузмете туђи живот. Ово је такође основна одговорност. Свако људско биће, без обзира на његов избор или понашање, има бескрајну вредност за Бога. Док се црква изражава по овом питању и нуди савет како својим члановима тако и ширем друштву, она никада не сме дозволити себи да заборави ову једну непроменљиву чињеницу: Бог коме служимо је исцелитељ и Спаситељ. Исцељење и спасење су и први послови цркве. Док се појединци боре са овим питањима — и можда доносе одлуке које би, гледајући уназад, желели да нису — црква мора стално да одражава Божју бесконачну, исцељујућу љубав.
Дакле, имајући ове ствари на уму, желео бих да размислим о два питања у вези са ставом цркве према војној служби, како историјски тако и данас. Ова питања — широка подручја забринутости — стално су ми се јављала током последњих година док сам посећивао и лаике и црквене вође у многим деловима света.
1. Губитак јасноће?
Историјски став наше цркве у вези са служењем у оружаним снагама био је јасно изражен пре неких 150 година — веома рано у нашој историји, у позадини америчког грађанског рата. Консензус, изражен у чланцима и документима тог времена, као и резолуцији Генералне конференције из 1867, био је недвосмислен. „…[Н]ошење оружја или ратовање је директно кршење учења нашег Спаситеља и духа и слова Божјег закона“ (1867, Пета годишња седница Генералне конференције). Ово је, у ширем смислу, био наш водећи принцип: када носите оружје, ви имплицирате да сте спремни да га употребите да одузмете туђи живот, а одузимање живота једног од Божје деце, чак и нашег „непријатеља“, није у складу са оним што сматрамо светим и исправним.
Током година, овај принцип је обликовао понашање адвентиста седмог дана иу временима мира и сукоба. Многи су изабрали да се баве медицинским радом у оквиру оружаних снага. Они учествују као исцелитељи. Кажу својој нацији: „Не могу да радим као одузималац живота; уништило би ме као појединца. Али могу помоћи људима који су повређени овим сукобом. Могу да функционишем као хришћанин ако могу да функционишем као исцелитељ.”
Данас у неким земљама млади људи подлежу регрутацији — периоду обавезног служења војног рока. На срећу, у већини случајева се нуди алтернативна услуга, она која не захтева од појединца да тренира са или користи оружје. Ова опција би једноставно могла бити годину и по дана на тешком раду на изградњи путева или помагању у неком другом грађанском пројекту.
Међутим, постоје неке земље у којима вас нацрт лишава могућности да се понашате као адвентистички верник. Не можете светковати суботу. Немате избора осим да носите оружје. У таквим околностима пред вама је веома озбиљан избор. Прихватање казне неслагања — можда чак и затворске казне — може бити одлука коју доносите једноставно да бисте били верни својим основним убеђењима и свом Господу.
Има ли данас забуне око става цркве? Да ли смо урадили добар посао у артикулисању ових принципа? Јасно је да се на ово питање неће одговорити на исти начин у свим деловима светске цркве. Ипак, у разговору са члановима цркава у многим различитим земљама, понекад сам осетио извесну амбивалентност према нашем историјском положају – можда осећај да је „то је било тада, а ово је сада“. Па ипак, не знам за разлог зашто би то било тако.
2. Недостатак моралног упутства?
Ово ме доводи до мог другог питања. Да ли пружамо одговарајуће смернице у нашим црквама и школама за наше младе људе док се суочавају са тешким изборима у вези са службом у војсци? Да ли смо понекад занемарили своју улогу моралног компаса по овом питању? У недостатку упутства од своје цркве, да ли неки од наших младих људи гледају на придруживање војсци као на „само још једну опцију за каријеру“, а не као на сложену моралну одлуку са потенцијално далекосежним, можда непредвиђеним последицама по њихов духовни живот?
Није тешко разумети силе које некога могу навести да размисли о војној каријери. Њихов избор може бити вођен жељом да служе својој земљи, или војска може отворити образовне и професионалне могућности које се могу чинити недоступне нигде другде. Млади људи то могу видети као краткорочну опцију, преко потребну одскочну даску ка нечем другом. Они то могу посматрати као „неопходно зло“—пут у будућност који, због недостатка финансијских средстава или других могућности, морају да прођу како би испунили свој потенцијал.
Ипак, у неким случајевима, добровољно се пријавити у оружане снаге значи жртвовати свој избор да не носите оружје, или тражити да се обезбеди светковање суботе. Ви слободно бирате да се одрекнете својих права у овим стварима. И зато бих питао: „Да ли сте заиста размишљали о овоме? Да ли сте размишљали о последицама по ваш однос са Христом и по своја најдубља уверења?“
Неки могу израчунати ризик и рећи: „Иако технички немам избора да ли ћу носити оружје или не, шансе су, девет од десет, да се нећу наћи у борбеној ситуацији у којој ћу морати да га користим. Али без обзира да ли идете у борбу или не, ви сте донели одлуку о одређеним основним вредностима и то јавно прогласили. Прихватате могућност да ћете можда морати да кренете тим путем, а то ће вам као особи неминовно нешто учинити. То ће вас променити и обликовати. У проактивном избору да прихватите околности у којима се од вас може захтевати да носите оружје или да изгубите способност да светкујете суботу, предлажем да сте ставили духовне и моралне темеље свог живота у озбиљну опасност.
Дакле, када војни регрути долазе на наше универзитете и факултете, или чак у наше средње школе, излажући младим ученицима могућности које пружају оружане снаге, да ли црква пружа јасну, алтернативну поруку? Да ли се неко такође пита: „Да ли сте размишљали о овоме? Да ли сте размишљали о томе шта вам ово може учинити? Да ли сте размишљали о цени коју можете платити у смислу основних вредности које заиста цените?“ Одељење за капеланске службе на Генералној конференцији развија неке специфичне иницијативе како би помогло у пружању преко потребних савета и савета у нашим школама и црквама, и ја то поздрављам.
Осећам се посебно за оне појединце који су преузели „прорачунски ризик“ и нашли се увучени у борбену ситуацију, управо ону позицију којој су се надали и молили да избегну. Не виде излаз. Шта њихова црква треба да им каже? "Рекао сам ти?" "Срам те било?" Не! Црква је заједница која служи, исцељује, спасава. Ово је тренутак када млада особа, без обзира на лош избор или погрешна скретања, треба да осети загрљај своје цркве.
Закључак
Ово није једноставна тема, нити је „потпуна“; то је само један аспект ширег питања рата, мира и хришћанске одговорности. А питања која сам поставио не подлежу звучним одговорима или тапкањима. То су питања која стварају снажна - понекад висцерална - осећања. Они сежу дубоко у наше саморазумевање и идентитет, и као грађани наше земље и као чланови Божје породице. Наше реакције су у великој мери обликоване нашим сопственим искуствима и културом, као и љубављу према нашој земљи и жељом да учествујемо у њеној историји и будућности. Иако су ово тешка питања, не могу се оставити по страни само из овог разлога. Зато размотримо ове ствари заједно — у нашим домовима, нашим црквама и нашим школама — и учинимо то отвореног срца и духа понизности.
Ово је јасна изјава чињенице да је ношење оружја или учешће у војној служби антиадвентистички, па чак и антихришћански. Имам много пријатеља у већој цркви који немају исто мишљење и још увек верују да су реформске цркве престроге. Не, драги пријатељи, председник ваше властите цркве вам је то поново објаснио овде без сумње! Грех је убијати ближњега, чак и у случају рата, а грех је чак и носити оружје. Оно што се, међутим, не помиње у целом чланку, јесте како су мученици дали своје животе у два светска рата за ово веровање. „Драги Јан Полсен, зар не бисте могли бар да поменете своју браћу која су заиста умрла због истог уверења које ви имате? Или још увек морате да се играте жмурке да нико не примети да две реформске цркве заправо постоје? Да, разумем вас, али зар морате толико да газите по ионако болним ножним прстима реформских адвентиста, да их не помињете у својој изјави о овом крајње контроверзном питању? Или се иза ваше изјаве можда крије неки скривени план?"
Али чекајте, где је проблем између цркава по овом питању? Проблем једноставно више није ту! После детаљне изјаве председника цркве, без сумње, ово питање би требало да буде потпуно јасно! Без ношења оружја, без служења војног рока, без убијања без обзира како и под којим околностима. Љубљени реформистички адвентисти, зашто онда још увек имате проблем са својом браћом и сестрама у великој цркви?
Истина је да постоје и други дубоки понори, али где бисмо их тражили? И где морамо да усмеримо своју енергију да обезбедимо да се ове наизглед непремостиве препреке могу превазићи између цркава? Као што сви знамо, све се своди на послушност Божјим заповестима и сведочанствима Елен Г. Вајт. Реформске цркве адвентиста седмог дана су се фокусирале на здравствену поруку (до те мере да су скоро слепе за било шта друго), а црква адвентиста седмог дана има „либералан“ поглед на ствари, са бројем чланова који имају приоритет у односу на прекоревање нелојалне браће и сестара. Дакле, световњаштво све више обузима цркву и не треба да се чудимо што је већина сада Екуменистички адвентисти.
Док једни заправо отварају врата у свет (кроз дане отворених врата са екуменским црквама, светске екуменске црквене дане, учешће јавности свих врста у екуменским догађајима, итд.), други чувају врата од своје браће, наоружани до духовних зуба цитатима Елен Г. Вајт и библијским стиховима, и ако га неко одмах испита под три погрешна дисциплина у сусрету ујутру. И једно и друго није у реду; обоје су екстреми. Бити хришћанин значи бити уравнотежен, а не екстреман. Љубав треба да буде основа за опхођење са другим, а не тражење профита или организационог раста, или погрешно схваћени и преувеличани либерализам, или фанатична цензура. Али где да повучемо црту? Да ли смо већ добили савет о томе? Или нас је Бог оставио на миру, скоро провоцирајући цркве да се боре око таквих ствари? Да ли је Његова намера била да изазове раздвајање међу црквама адвентиста седмог дана остављајући одређене тачке нејасним у Његовој Речи? Наравно да не, и врло брзо ћемо видети да је Бог поново јасно написао у Ориону шта су Његови захтеви и поруке, и које су доктрине од Њега, а које нису.
Многи би се могли запитати: „Стварно? Да ли је све ово написано у Ориону?“ Да, Орион још увек има много лекција за наше цркве. Нисмо ни почели да схватамо све. Већ смо идентификовали временски период током којег бисмо могли очекивати да нам Орион покаже нешто више, конкретно временски распон од 1936. до 1986. Очекивали бисмо да нам објасни како је било могуће да црква адвентиста седмог дана достигне своје тренутно пало стање. Сада почињемо да копамо још дубље у Орион заједно!
До сада смо разматрали само звезде показиваче, четири жива бића из Откровења 4, и централну звезду сата, Алнитак, Исусову звезду. До сада нисмо водили рачуна о томе о чему Свето Писмо увек говори седам звездица када је Орион у питању као сат Божији. Исус држи седам звезда у руци, али до сада смо користили само пет да бисмо решили загонетку књиге са седам печата. Дакле, које звезде недостају у нашем разматрању?
Тачно! До сада нисмо користили две звезде које чине остатак престола Божијег:
Алнилам, средина појаса звезда, престо Бога Оца, и
Минтака, крајња десна звезда у појасу, престо Светог Духа.
До сада нисмо приписали никакво значење или линије овим звездама. Желим то да урадим одмах. Као и раније, цртамо линије из центра сата (Алнитак, Исусова звезда), али овога пута кроз сваку од друге две престоне звезде. Ако погледамо Орион голим оком, изгледа као да су три звезде појаса распоређене у савршеној линији, али то није баш тако. Минтака је мало изнад линије, а Алнилам нешто испод ње. Овај мали помак доводи до две линије које изгледају као све шири зрак светлости који сија на две године у Орионовом сату:
Као што можемо лако да видимо на слици, Исус открива још две године обележене у Ориону: 1949. и 1950. Сада желим да нагласим употребом црвене боје да овде имамо посла са веома посебним линијама и годинама. Ово кажем зато што две казаљке на сату које показују на ове године нису формиране од Исуса и пуких серафима (анђела са шест крила), већ од целог Божанства: Сина, Оца и самог Духа Светога. Ова три Лица Божанског Савета су представљена троуглом који указује на 1949. и 1950. годину! Овде се ради о питањима крајње светости, а ми газимо на светом тлу. Реч је о доктринама и стварима које се односе на само Божанство где је нападнут Божанство и Његов божански план спасења! Молим вас, никада не заборавимо ово док настављамо у нашој студији!
Хајде да сада размотримо сваки од ових веома посебних датума појединачно и покушамо да схватимо шта се догодило у тим годинама које су од тако велике важности за Бога и Његов народ да су истакнуте у Ориону са „Линије престола“, како ћу од сада звати овај конкретан троугао. На нашем путовању у прошла искуства адвентистичке цркве, открићемо ствари које не само да су изнутра поделиле цркву на различите таборе, већ и даље спречавају цркве да се поново уједине.
Открићемо да је Бог обележио ове године да нам јасно покаже шта нас дели, као и да покаже највећи значај који придаје овим верским питањима и шта Он жели да урадимо. Он жели да се ујединимо, и Он нам показује да ниједна црква не стоји на истини. Наша истрага ће открити да ниједна црква заиста не врши вољу Божију. Истина ће бити савршено и јасно приказана — истина коју је Бог потврдио у свом великом откривењу, књизи са седам печата у Ориону. Следећи чланци ће показати страшне последице за многе вође и они ће морати да одлуче да ли да наставе са својим претходним ставовима и оду у пропаст, или да поучавају и живе оно што Бог тражи од њих. Претпостављам да су се многи од њих већ насмрт уплашили чим су видели два датума нове године на горњој табели; они тачно знају шта мисле.
Да би се одлучило за Бога биће потребна врхунска жртва многих вођа. Истина има своју цену! За многе ће то значити губитак свеколике њихове светске подршке да заузму став на Божју страну. Нека им помогне да сазнају истину и да им подари снагу да донесу исправне одлуке за Њега, по сваку цену. Нека их благослови – они су ипак наша браћа и Исус је умро за њих. И ми треба да их волимо како Он воли. Орион нам помаже да разликујемо истину од заблуде и исправимо нашу браћу и сестре Божјом љубавном поруком из Ориона.
На крају крајева, 144,000 XNUMX су учитељи који чине Филаделфијску цркву, а „Филаделфија“ значи „братска љубав“!